Русија и Украјина. Шта је довело до „братског“ крвопролића?

Оно што је прије само неколико дана било незамисливо, данас гледамо уживо  путем „малих екрана“, друштвених мрежа и интернета. Упркос свим тензијама и напетој ситуацији која влада још од избијања рата у Донбасу и анексије Крима 2014. године, мало је ко могао претпоставити да ћемо у 21. вијеку гледати масовну инвазију и тотални напад једне суверене државе на другу, поготово не у Европи. Такав сценарио је био нешто што смо наивно мислили да је остало иза нас у неким прошлим временима.

Пројекција Бжежинског

Али ако нас је начин рјешавања украјинског конфликта од стране Руске Федерације донекле изненадио и затекао, само стављање рјешавања питања Украјине на централно мјесто односа Русије и САД-а, као и Русије и Европе је нешто што је одавно требало очекивати. Још је некадашњи амерички савјетник за националну безбједност Збигњев Бжежински питање Украјине поставио као централно и од круцијалног значаја за Русију. По Бжежинском, Русија не може бити глобална сила ако изгуби Украјину унутар своје интересне зоне и сфере утицаја. Потенцијална интеграција Украјине у „западни свијет“, односно у евроатлантске структуре довела би до деградације Русије на ниво регионалне силе и њене евентаулне даље унутрашње дезинтеграције, стога је „битка за Украјину“ од стратешког значаја за Русију за опстанак као једног од главних играча на глобалној сцени.

Како ми видимо руско-украјински сукоб?

Сама руска инвазија, агресија, операција, или како већ неко воли да је назива у зависности од сопствених (гео)политичких афинитета, очекивано је изазвала пажњу цјелокупне свјетске јавности, укључујући и просторе турбулентног Балкана. Док се „западни“ свијет, предвођен САД-ом и ЕУ јасно згрозио и одредио санкцијама и изолацијом према Русији, уз неизоставну огромну медијско-пропагандну кампању, званична Србија је заузела избалансиран став не уводећи санкције Русији, а поштујући територијални интегритет и цјеловитост Украјине. Ово је донекле било и очекивано, а како се чини једино правилно и исправно рјешење у овом тренутку.

Оно што је посебно интересантно су реакције јавности у земљама тзв. Западног Балкана. Док су Бошњаци, Албанци и дјелимично Хрвати заузели поптуно про-украјински и анти руски став, Срби су се већински сврстали на страну Русије. Овакво већинско опредјељивање српске јавности донекле је и разумљиво с обзиром на негативна искуства са НАТО пактом, САД-ом и „западним свијетом“ током 90-тих и улогу Русије у непризнавању тзв. Косова и спријечавању британске Резолуције о геноциду у Сребреници у Савјету безбједности УН-а. Међутим, оно што је индикативно у тој подршци је потпуно пристрасно и некритичко прихватање свих аргумената и званичне позиције Кремља, а да се не уважи ништа што макар и мало иде уприлог Украјине. Све то је праћено великом количином стереотипа према Украјинцима и површног познавања руско-украјинских односа.

Руско виђење

Што се саме Русије тиче ствари су кристално јасне. Украјина је „Евромајданом“ изашла из руске сфере утицаја и окренула се ка ЕУ и НАТО пакту. ОД тада САД и НАТО земље константно раде на војном јачању Украјине. Шаље се помоћ, како у наоружању и техници, тако и у НАТО инструкторима који обучавају Украјинце. У таквој ситуацији Украјинци се надају да ће у једном моменту бити толико јаки да ће уз помоћ НАТО пакта повратити контролу над Луганском и Доњецком области, тј. оним њеним дијеловима који се налазе под контролом проруских снага. За Русе је неприхваатљиво да једна тако велика земља у њеном сусједству толико војно ојача и буде способна да у будућности оствари зацртане циљеве, што би у садејству са снагама НАТО пакта довело вјероватно и до покушаја повратка Крима у састав Украјине и на концу угрожавања безбједности саме територије Руске Федерације. Имајући све то у виду, Руси ударају превентивно на Украјину и тај сценарио сада гледамо. Оправдање за такав сценарио Руси налазе у угрожености руског становништва у Украјини и „денацификацији“ Украјине. Јер по званичном руском наративу Украјина је у потпуности преузета од стране „нациста“. Овакву руску аргументацију углавном прихвата и српска јавност у Србији и Републици Српској.

Украјинско виђење

Са аспекта Украјине, али неспорно и међународног права, ради се о ноторној агресији и кршењу међународног права, с обзиром да је Украјину у данашњим границама признала и сама Руска Федерација. Неспорна је чињеница да се Украјина 90-тих одрекла нуклеарног оружја, а да јој је заузврат Руска Федерација гарантовала територијални интегритет, суверенитет и безбједност. С обзиром да се Украјина превратом 2013. окренула Западу, Руси сматрају да ранији аранжмани са Украјином више не важе. И ту долазимо до судара империјалних и геополитичких интереса једне велике силе и жеље сусједне некада братске државе да изабере сопствени идентитет и пут у будућност. Са аспекта и једних и других сасвим легитимно, само је разлика у перцепцији тога некога са стране.

Шта је права позадина?

Посебан је изазов дати објективну анализу како је дошло до тога да два братска народа проистекла из истог етничког и духовног коријена данас постану смртни и заклети непријатељи. Већина српских „експерата“ и аналитичара су углавном заробљени у Кремљанском постсовјетском, нео и национал-бољшевичком дискурсу о угрожености Руса и „нацизму“ подстакнутом од стране Запада. Међутим, нико, бар не код нас, не говори о томе да је се за више од 20 година Украјине под руским утицајем, од стране Кремља у Украјини увијек играло на карту корумпираних и криминализованих постсовјетских елита олигарха које су довеле Украјинце на ниво најсиромашнијих Европљана.

С друге стране на културно-иденитетском плану гурала се прича о руском језику као кохезионом фактору и совјетској-необољшевичкој митоманији оличеној у Лењиновим споменицима и миту о заједничкој побједи у Великом домовинском рату од 1941-1945. Како је вријеме одмицало, овакав наратив је био све мање привлачан Украјинцима, поготово оним млађима. Тежило се бољем животном стандарду, оличеном у Западу, а на плану идентитета млађи људи су се све више идентификовали са новим и растућим украјинским национализмом, насупрот старе и ретроградне совјетске митоманије.

За разлику од Руса, Американци су имали много суптилнији приступ овоме, па су у Украјини улагали како у цивилни сектор и демократске процесе, а тако и у украјински национализам који је код младих људи често био оличен кроз „неонацистичку“ субкултуру и хулиганске навијачке групе. Све ово је било погонско гориво које је покренуло процесе одвајања Украјине од „руског свијета“.

Какав ће бити расплет?

У тренутку писања овог текста док се руски напади појачавају и интензивирају незахвално је нагађати о могућим расплетима и сценаријима. Оно што је сигурно је да Руси неће одустати док потпуно не униште војне и економске капацитете Украјине, да би је онда присилили на безусловну капитулацију и наметање својих услова.

Сигурна је још и једна ствар. Шта год да се на крају деси, руски и украјински односи више никада неће бити исти. Русија ће на крају врло извјесно војно побиједити и сломити Украјину, али ће побједа бити Пирова, јер ће 40 милиона Украјинаца бившој браћи сада бити крвни непријатељи. Прије анексије Крима и рата у Донбасу, а вјероватно и пред ову инвазију, Руси су у Украјини рачунали да ће се један дио становништва, поготово на југоистоку земље, окренути Русима и дочекати их као ослободиоце. Пројекције су очигледно биле погрешне, јер нема сумње да су сви становници Украјине без обзира на међусобне разлике уједињени у одбрани земље са којом се идентификују и сматрају је својом. Небитно да ли се ради о гркокатолицима-унијатима са крајњег запада земље, о Украјинцима припадницима Православне цркве Украјине коју Руси сматрају расколничком или о вјерницима Украјинске православне цркве која признаје Московског патријарха. Није битно ни да ли им је матерњи језик руски или украјински, сви они бране земљу од руског нападача. Показало се да Руси у Украјини могу да рачунају само и исккључиво на дио етничких Руса. То је у пракси показала анексија Крима који је фактички и био етнички већински руски, тј.  дио Русије до 1954. када га је Хрушчов поклонио Украјини, као и стварање Доњецке и Луганске народне републике гдје су етнички Руси имали потребну релативну већину у становништву неопходну за окретање леђа украјинској држави и Кијеву. С друге стране, те 2014., побуне против централних власти у Кијеву и стварање народних република није имало нигдје другдје успијеха јер су се Украјинци довољно хомогенизовали и исказали лојалност држави Украјини. Најбољи су примјер Харков и Одеса гдје је пропало стварање руских народних република по узору на Доњецк и Луганск.

Гдје смо ми у свему томе?

И поред донекле разумљивог српског навијачког односа према Русији, неопходно је овој проблематици приступити хладне главе. Јер колико год постоји српска аргументација према Русији, толико постоје и аргументи који иду у прилог Украјини и чињеница да су и Украјинци братски православни народ и да је ово трагичан братоубилачки рат који се није ни требао, ни смио десити, уз напомену да ни Украјина није признала тзв. Косово и да се велики број доборовољаца из Украјине борио на нашој страни током ратова 90-тих. Дакле, неформалним језиком речено, колико год вољели Русе, немамо разлога да мрзимо Украјинце.

На концу, овај рат треба да нам свима на простору бивше Југославије, а поготово у БиХ, буде опомена шта нам се поново може десити ако дозволимо да неко са стране запали ватру рата и доведе нас у ситуацију да будемо топовско месо у разрачунавањима великих свјетских сила.